О архијерејском савршавању Литургије Пређеосвећених Дарова

УДК / UDC: 271.2-528

Теолошки погледи / Theological Views
Година / Volume LVII
Број / Issue 1/2024, стр. / pp. 11–22.

О архијерејском савршавању Литургије Пређеосвећених Дарова¹

Ненад С. Милошевић
Универзитет у Београду
Православни богословски факултет
nmilosevic@bfspc.bg.ac.rs

Апстракт: Како се у новије време поставило питање из наслова овог рада, аутор у свом истраживању приступа назначеној теми из различитих углова. Црква се пројављује, пре свега, у својим Светим тајнама које врше епископи и презвитери. Пошто је Црква јерархијски структурисана, све што се догађа у њој има посредну или непосредну везу са локалним епископом. На основу ових еклисиолошких претпоставки даје се одговор да ли архијереју доликује да савршава Литургију на Даровима које је претходно осветио презвитер. У овом истраживању наводе се и историјска сведочанства, почев од најранијих епоха па све до данас, која говоре о начину учешћа архијереја на Пређеосвећеној. Као особито важну чињеницу за питање којим се бави овај рад, наводе се сведочанства која описују савршавање ђаконског рукоположења на Литургији Пређеосвећених Дарова, што само по себи представља снажно историјско сведочанство о вези јерарха и Пређеосвећене, која није прекинута до данас.

Кључне речи: Литургија Пређеосвећених Дарова, свештенодејствовање, епископ, презвитер, ђаконско рукоположење.

У низу многобројних недоумица о свештеничким надлежностима, као и уопште узевши о самом богослужењу, са којима се сусрећу свештенослужитељи, а које су неретко изазване утицајем академског богословља, заступљене су и оне које су везане за Литургију Пређеосвећених Дарова. Као такве, пре свега, треба поменути време њеног служења, начин причешћивања, природу вина у Светом путиру и употребу Причешћа од стране свештенослужитеља, али и напослетку следеће питање: ко треба, а коме не приличи служење овог специфичног последовања? Поменуте недоумице нису изненађујуће с обзиром на то да неке теолошке претпоставке новијег датума нису увек у сагласности са смислом и функцијом ове Литургије. Најверодостојнији сведок предоченог стања јесте и постављено питање о њеном допустивом или недопустивом служењу од стране архијереја.

Приметно је да у Јеладској Цркви, а понегде и у нашој помесној Цркви, поједини архијереји, угледајући се на новију праксу (не и правило) цариградске јерархије, не свештенодејствују на Литургијама Пређеосвећених Дарова, већ само молитвено присуствују. Као разлози оваквом опредељењу наводе се: одсуство историјских сведочанстава о архијерејском служењу Пређеосвећених, богословска неутемељеност овакве аколутије, неприкладност учешћа архијереја у неевхаристијским последовањима, као и препознавање актуелне Литургије као својеврсног приватног последовања (намењеног појединцима или групицама који желе да се чешће причешћују). Премда неосновани, сви изложени разлози ипак упућују на извесне нејасноће када је у питању и њено савршавање од стране архијереја. Међутим, пажљивим разматрањем одређених околности могао би се у први мах извући закључак да заиста постоје прилике када би архијерејско служење Пређеосвећене могло бити упитно.

Сагледавање проблематике задате теме треба најпре сместити у контекст општег питања о свештеноначалној (јерархијској) служби архијереја, а које би гласило: да ли постоји свештенодејство које не проистиче из свештеноначалног звања, односно да ли има свештенорадње која није по преимућству служба епископа? Сходно владајућем типику, могло би се закључити да епископ не савршава последовања дневног богослужбеног круга (вечерње, јутрење, часове, и тако даље). У светлу крајњег исхода разматрања надлежности епископа све би се могло свести на став да је уз управну, богослужбена функција архијереја у локалној Цркви углавном репрезентативна, док је редовно вршење богослужења од давнина прешло у надлежност презвитерȃ.²

Овако произвољно запажање не само да не одговара харизматској и свештеноначалствујућој стварности епископске службе, већ је својеобразност њене природе, иако привидно прикривена, апсолутно другачија. Све јерархијске службе које су дароване Цркви, или прецизније речено, јерархијске службе које чине структуру Цркве, происходе од Великог Архијереја Цркве – Господа Исуса Христа, што ће рећи да је пуноћа свештенства у црквеном јерарху и да сви остали јерархијски степени происходе из њега, о чему јасно и недвосмислено говори Ареопагитски спис О црквеној јерархији:

„Дакле божанствени степен јерарха јесте први у реду осталих боговидних (θεοπτικῶν) степена, а истовремено је врховни и коначан, јер се у њему (степену јерараха) сав украс наше јерархије довршава и испуњава. Јер као што видимо да се целокупна јерархија довршава у Исусу, тако видимо и да се свака засебна јерархија (сваки јерархијски степен) окончава у свом побожанствењеном јерарху (епископу). А сила јерархијског степена протеже се на све свештене целовитости и дејствује преко свих свештених степена и чини дејственим тајне његове јерархије.”³

У складу са претходно реченим и савршавање Литургије Пређеосвећених Дарова јесте надлежност јерарха, па тек онда оних (презвитера) којима епископ то препусти, како уосталом сведочи и Свети Игнатије Антиохијски.⁴

Осим истакнутог еклисиолошког доказа у прилог служења Пређеосвећених од стране јерарха, непобитна су сведочанства о дотичној пракси која воде порекло још од најстаријих времена. Иако се на основу Етеријиног путописа може закључити да Литургија Пређеосвећених Дарова још увек није била устројена у IV веку, извесно је да је епископ предводио готово сва дневна последовања⁵ на свим светим местима у Сионској Цркви, укључујући и вечерње средом и петком током Свете Четрдесетнице:

„После отпуста (деветог часа), народ са песмама прати епископа у цркву Васкрсења; а тамо се тако долази, да када се улази у цркву Васкрсења, већ је час вечерњи. Тада се поју химне и антифони, говоре се молитве и врши се вечерње богослужење.”⁶

Такође, и Осма књига Апостолских установа у одредби о вечерњем последовању (τὸ λυχνικόν) указује на епископа као возглавитеља сабрања:

„А увече да сабереш Цркву, о епископе, и пошто се изговори светилнични псалам (ἐπιλύχνιος ψαλμός – Пс. 140), нека ђакон произнесе за катихумене… И молећи се, нека епископ говори: ‘Беспочетни и бесконачни Боже…’”⁷

Упркос томе што у наведеним одељцима нема помена о вечерњи са причешћивањем,⁸ али и узимајући у обзир доба настанка Литургије Пређеосвећених Дарова (највероватније VI век),⁹ које је приближно времену настанка наведених списа (крај IV – прва половина V века), ипак је могуће закључити да је епископ, још од њеног настанка, савршавао и ово богослужбено чинопоследовање, и сам лично се причешћујући и раздајући свето Причешће сабраним верницима.

Фундаменталну потврду о архијерејском служењу Пређеосвећених, пружа нам најстарији сачувани рукописни Молитвослов византијског литургијског типа, Cod. Barberini gr.¹⁰ из VIII века, који у уводној рубрици Ђаконства Пређеосвећених (Διακονικὰ προηγιασμένων) наводи да „на светилничном (вечерњи), савршивши патријарх вход на ‘Господи возвах’, и узишавши на синтрон, осењује (благосиља) народ по обичају”.¹¹Указање Типика Велике Цркве из X века (Ms. Sant-Croix 40) такође непобитно сведочи у прилог архијерејског служења Пређеосвећених. Први пример се налази у одредби о савршавању ове Литургије у Сиропусну среду где се прописује да „Увече, на светилничном (вечерњи)… после входа патријарх узлази на синтрон…”¹² Друго, аналогно сведочанство је садржано у рубрикама Великог Петка: „Увече… на Господи возвах бива вход патријарха са Јеванђељем (μετὰ τοῦ μεγαλείου), без кадионице и мануала, и узлази на синтрон”.¹³

У Типику Велике Цркве (Cod. Dresde A104)¹⁴ из XI века наводе се готово иста сведочанства као и у претходно наведеном Типику из X века. Тако, одредба за Mесопусну среду прописује да на последовању које следи тритектију, а то је несумњиво Литургија Пређеосвећених Дарова, после читања из Пророштва Јоиљева „патријарх упућује мир (благосиља)… А пошто се оконча (читање) пророштво, патријарх не силази (са синтрона), већ док он седи и када архиђакон возгласи: Премудрост, говори се уместо Да исправитсја други прокимен… и даље (бива) акoлутија Пређеосвећених”.¹⁵ У општој одредби о Литургији Пређеосвећених Дарова овај Типик прописује да се „на почетку светилничног (вечерња) поје Приклони, Господе (Пс. 85), последњи (антифон) и Господи возвах…” онда следи вход и одлазак на горње место, „потом патријарх осењује трипут, архиђакон узглашава: Пазимо, и патријарх упућује мир (говори: Мир свима)…” и тако произневши све прописано: „патријарх довршава (Пређеосвећене)”.¹⁶

Изузев наведених и неоспорних сведочанстава о архијерејском савршавању Литургије Пређеосвећених Дарова, особити и релевантан значај има опаска Светог Симеона Солунског (†1429), који истиче да се на входу вечерња (Пређеосвећених), „ако је архијереј (ако служи), износи више чирака”.¹⁷ Такође, тумачећи символику „Светлости Христове” на овој Литургији, Свети Симеон указује да ђакон „прилази јереју, или архијереју, када овај служи, и упаливши свећу пре него изађе, говори: Благослови, Владико, светлост…”¹⁸ За актуелно питање није без значаја ни истицање имена Светих апостола и јерараха у насловима Литургије, а који се означавају као њени аутори: апостоли Петар и Јаков,¹⁹ Епифаније Кипарски, Герман Цариградски и Григорије Двојеслов, што већ довољно говори о ставу Цркве по питању архијерејског служења ове специфичне аколутије.

Одсуство сведочанстава о архијерејском служењу Пређеосвећених у рукописним Молитвословима (Требницима) не треба ни у ком случају да значи да епископи у потоњим вековима нису савршавали ову Литургију. Поврх свега, могућност ђаконских хиротонија у оквиру исте експлицитно указује на континуитет изворне литургијске праксе,²⁰ о чему сведоче и каснији староштампани и штампани Чиновници архијерејског служења како грчког, тако и словенског порекла.²¹

Увидом у низ рукописних Требника, у периоду од VIII до XVII века, стиче се недвосмислено уверење о постојању праксе ђаконских рукоположења на Литургијама Пређеосвећених.²² Постављање ђакона на Литургији Пређеосвећених је већ засведочено у најстаријем Барберинском кодексу (Barberini gr. 336) из VIII века: „Када на Пређеосвећених бива хиротонија улази архијереј (у кувуклион) и стаје испред свете трапезе у присуству оног који треба да буде рукоположен у ђакона и узглашава ‘Божанствена благодат…’”²³

Такође, понављајући дословно идентичну одредбу, Синајски рукописни Требник 956 из X века у Чину рукоположења ђакониса указује да се и ово рукоположење може савршити и на Литургији Пређеосвећених Дарова;²⁴ као и: Молитвослов Јерусалимске библиотеке 362 из XIV века,²⁵ Дионисијатске библиотеке 489 из XV века,²⁶ Ватопедски 134 (745) из XVI века,²⁷ али и низ других грчких и словенских молитвослова, међу којима истичемо српскословенски Требник Синајске библиотеке 307²⁸ из 1423. године. Таква пракса је заправо позната до данас у свим помесним Црквама, осим, како је напоменуто, у Цариградској Патријаршији, и то током последњих неколико деценија. Уосталом, чак ни спорадична оспоравања могућности постављања ђакона и на Литургији Пређеосвећених Дарова,²⁹ ни у ком случају не доводе у питање архијерејско савршавање ове Литургије, штавише посредно га потврђујући и не наводећи изостанак служења архијереја као разлог несавршавања ђаконских хиротонија на овој Литургији. Напослетку, као најзапаженија потврда непрекинуте праксе постављања ђакона и на Литургијама Пређеосвећених је садржана у Архијерејском исповедању вере, у ком се изабрани кандидат за епископа обавезује да ће „на којејждо литургији по јединому јереју и дијакону рукополагати, а на преждеосвјашчених литургиах токмо јединаго дијакона, јако чин имат свјатаја восточнаја церков”.³⁰

О континуитету уставне праксе архијерејског чинодејствовања на Литургијама Пређеосвећених Дарова, као и о ђаконским хиротонијама на Пређеосвећеним не само директно, већ и индиректно, сведоче истакнути ауторитети из области историје богослужења и црквеног типика. Тако протојереј К. Никољски приликом изложења поретка ове Литургије, упоредо са указањима о јерејском служењу, у свакој прилици бележи опаске: „при архијерејском служењу – Архијереј”,³¹ а позивајући се на Чинъ исповѣданія и обѣщанія архіерейскаго, наглашава да „рукоположење за ђакона бива на Литургијама Светог Јована Златоустог, Светог Василија Великог, а исто тако оно може бити и на Литургији Пређеосвећених Дарова”,³² што уосталом истиче и чувени руски литургичар А. Дмитријевски.³³ Исто ово истиче и игуман Хаџи Теофило Стевановић у свом Обредословљу: „Рукоположење у ђакона бива на свима трима литургијама: Златоустовој, Василијевој, и пређеосвећених Дарова”;³⁴ као и прота Василије Николајевић, који одговарајући на недоумицу око причешћивања ђакона на Литургији Пређеосвећених, истовремено нема недоумица по питању њеног савршавања од стране архијереја.³⁵ Такође и знаменити професор др Лазар Мирковић наводи да „рукоположење за ђакона бива на литургијама св. Јована и св. Василија, па и на литургији пређеосвећених дарова”, и додаје: „Пошто ђакон не савршава св. тајне евхаристије, но само служи при њој… Зато се ђаконска хиротонија може свршити на литургији пређеосвећених дарова…”³⁶

Коначно, на основу претходно изложених сведочанстава о архијерејском служењу Литургије Пређеосвећених Дарова, могла би се појавити извесна нејасноћа када и где архијереј служи ову Литургију. Наиме, нејасноћа произилази из следећег питања: да ли је прилично да архијереј раздаје Дарове (причешћује) ако је исте те Дарове примио и осветио презвитер, чиме би се архијереј довео у позицију помоћника презвитера, као онај који само раздаје те исте Дарове? Овако постављено питање тиче се, свакако, прилика када архијереј савршава Литургију Пређеосвећених у храму у ком није претходно предстојао савршеној Литургији, већ је Дарове осветио презвитер. Богословско и литургијско разрешење ове недоумице је једноставно и оно лежи у горе назначеном разматрању Блаженог Дионисија да презвитер поседује своје јерархијске дарове силом „божанственог степена јерарха”,³⁷ те да се „свака засебна јерархија окончава у свом побожанствењеном јерарху”,³⁸ пошто се „сила јерархијског степена протеже на све свештене целовитости и дејствује преко свих свештених степена и чини дејственим тајне његове јерархије”.³⁹

* * *

↑ 1. Овај рад је настао у оквиру пројекта „Српска теологија у двадесетом веку (бр. 179078)”, који финансира Министарство науке, технолошког развоја и иновација Републике Србије.

↑ 2. Тренутна пракса према којој архијереј не предстоји последовањима дневног богослужбеног круга, узрокована је преовладавањем монашког типика у богослужењу Цркве другог миленијума. Изузев јутрења и вечерња, сва остала последовања (полуноћница, часови, изобразитељна, повечерје) изразито су монашког устројства, па је следствено удео свештеника у њима ограничен на произношење почетног возгласа (специфично монашког: Благословен Бог наш, уместо Благословено царство) и монашког литанијског отпуста (Христос истинити Бог наш). Јутрење пак, и вечерње су у другом миленијуму задобили форму комбинованих парохијских (азматских) и монашких последовања, па је учешће свештеника, а донекле и архијереја, у њима знатно истакнутије у поређењу са осталим аколутијама дневног богослужбеног круга.

↑ 3. Διονυσίου Ἀρεοπαγίτου, Περὶ ἐκκλησιαστικῆς ἱεραρχίας, Ε΄, 5, Φιλοκαλία τῶν Νηπτικῶν καὶ Ἀσκητικῶν, ΕΠΕ 3 (Θεσσαλονίκη, 1986), 420–422.

↑ 4. Видети: Ἰγνατίου Ἀντιοχείας, Ἐπιστολή πρὸς Σμυρναίους VIII, Ἀποστολικοί πατέρες, Ἅπαντα τά ἕργα 4, ΕΠΕ 119 (Θεσσαλονίκη, 1992), 138. У прилог овоме треба навести и сведочанство из једне литургијске ерминевтике под именом Светог Софронија Јерусалимског, настале вероватно у XII веку, где стоји: „Архијереј је слика (τύπος) Владике (Христа); јер као што Владика (Христос) шаље анђеле, тако и епископ (шаље) свештенике” (Σωφρονίου Ἱεροσολύμων, Λόγος περιέχων τὴν ἐκκλησιαστικὴν ἅπασαν ἱστορίαν καὶ λεπτομερῆ ἀφήγησιν πάντων τῶν ἐν τῇ Θείᾳ ἱερουργίᾳ τελουμένων, PG 87 Γ΄, 3985D).

↑ 5. Етеријино ходочашће у Свету земљу 24–25, превод са латинског Душица Стојковић, Свети оци у преводу на српски језик – књига 4, уредник др Радомир Поповић (Београд, 2015), 93.

↑ 6. Исто, 27, 95. У овом спису је садржан низ сведочанстава о епископском началствовању дневним последовањима, а таквих сведочанстава је на претек у споменицима азматских (парохијских) аколутија.

↑ 7. Διαταγαὶ τῶν ἁγίων Ἀποστόλων, Η΄, ΛΕ΄-ΛΖ΄, Ἀποστολικοί πατέρες. Ἅπαντα τά ἕργα 1, ΕΠΕ 114 (Θεσσαλονίκη, 1993), 458–460.

↑ 8. Сравни: Δημητρίου Μωραΐτου, Ἡ Λειτουργία τῶν Προηγιασμένων (Θεσσαλονίκη, 1955), 28.

↑ 9. Најстарији помен Литургије Пређеосвећених Дарова садржан је у 10. канону Петошестог Васељенског сабора (из 692. године), као и у Пасхалној хроници (VII век), у складу са чим је логично закључити да је ова Литургија била у употреби и пре VII века. Позивајући се на западне изворе (Regula Magistri 53; Holsten. Cod. Reg. II 406) грчки литургичар Панајот Трембелас бележи да се у Западној Цркви готово у исто време среће помен о Литургији Пређеосвећених Дарова, која се код њих одувек служила на Велики петак, док њена заступљеност у Геласијанском Сакраментару (настао 730. године) директно сведочи да је и у Латинској Цркви Пређеосвећене савршавао епископ (папа), с обзиром на то да је поменути Сакраментар био предвиђен за архијерејско служење (видети: Παναγιώτου Ν. Τρεμπέλα, Αἱ τρεῖς Λειτουργίαι κατά τούς ἐν Ἀθήναις κώδικας, Ἀθῆναι ²1982: 195).

↑ 10. L’ Eucologio Barberini gr. 336, Edizione a cura di Stefano Parenti ed Elena Velkovska (Roma, 1995), 310–314.

↑ 11. У наставку Ђаконстава више се не помињу патријарх или архијереј, већ стоји да јереј благосиља: Мир свима, што је очевидно резултат непажње преписивача који је преписујући са предлошка за патријаршијско служење правио грешке, усклађујући свој препис за јерејско служење. Но ипак, то не доводи у питање сведочанство о архијерејском (патријарашком) савршавању Пређеосвећених. Напротив, назначена садржина указује на још старије сведочанство, пошто је горе поменутом јужноиталијанском препису, насталом у VIII веку, претходио знатно старији предложак писан за патријаршијску употребу у Цариграду.

↑ 12. Le Typicon de la Grande Église, introduction, texte critique, traduction et notes par Juan Mateos, Orientalia Christiana Analecta 166 (Roma, 1963), 4–6.

↑ 13. Исто, 80.

↑ 14. K. K. Акентьев, Типикон Великой Церкви, Cod. Dresde A 104 (Санкт-Петербург, 2008).

↑ 15. Исто, 60–61.

↑ 16. Исто, 64–65.

↑ 17. Συμεών Θεσσαλονίκης, Περὶ τῆς θείας προσευχῆς, ΤΝΓ΄, PG 155, 656D.

↑ 18. Συμεών Θεσσαλονίκης, Περὶ τῆς θείας προσευχῆς, ΤΝΔ΄, PG 155, 657D.

↑ 19. Видети: Σωφρονίου Ἱεροσολύμων, Λόγος περιέχων τὴν ἐκκλησιαστικὴν ἅπασαν ἱστορίαν καὶ λεπτομερῆ ἀφήγησιν πάντων τῶν ἐν τῇ Θείᾳ ἱερουργίᾳ τελουμένων, PG 87 Γ΄, 3981CD.

↑ 20. Сведочанства о архијерејским Литургијама Пређеосвећених Дарова у периоду чувања и преношења рукописног наслеђа деле исту судбину са сведочанствима о пуним евхаристијским Литургијама, која су по правилу писана за јерејску употребу.

↑ 21. Начинивши поређења у литургијским праксама Грка, Руса и Срба, игуман Хаџи Теофило Стевановић не доводи у питање архијерејско служење Пређеосвећене, већ истиче: „На ‘Ниње сили’ – Херувимској… Код Грка, на входу при архијерејском служењу, први свештеник носи и дискос и потир, а архијереј, паднувши лицем на земљу на царским дверима, мало устрану, дочекује вход и свештеник пролази мимо њега, и полаже на престо. У служебнику архијерејском пише, да првенствујући свештеник носи само дискос, и предаје га архијереју на царским дверима, други – носи потир и сам га поставља на престо. Остало бива као и код нас” (Хаџи Теофило Стевановић, игуман, Додатак Познавању Цркве или Обредословљу, Београд 1908: 89).

↑ 22. Већина рукописних Требника, објављених од стране А. Дмитријевског (Алексѣя Дмитріевскаго, Описаніе литургическихъ рукописей, томъ II, Εὐχολόγια, Кіевъ 1901), наводи могућност рукополагања ђаконȃ на Литургији Пређеосвећених Дарова на следећи начин: Хиротонија ђакона и ђаконисе „бива и на савршеној проскомидији (Литургији) и на Пређеосвећених”; „Могуће је да хиротонија ђакона буде савршена и на Пређеосвећених. Треба знати да пошто се положе свети Дарови на свету трапезу… приступа онај који ће бити рукоположен” (Видети: Jacobus Goar, Euchologion sive Rituale Graecorum, Graz 1960: 211).

↑ 23. L’ Eucologio Barberini gr. 336, seconda edicione riveduta, di Stefano Parenti ed Elena Velkovska (Roma, 2000), 172.

↑ 24. А. Дмитріевскаго, Описаніе…, 16.

↑ 25. Исто, 298.

↑ 26. Исто, 638.

↑ 27. Исто, 772.

↑ 28. Син. 307. Требник, Правила святых апостол и др. 1423. г; ГИМ 80370/925, 172r-172v.

↑ 29. Зачуђујуће је да у најстаријим српскословенским, староштампаним Требницима, Цетињском (1495) и Божидара Вуковића (Молитвеник из 1538–1590?), на крају Чина ђаконског рукоположења стоји упозорење да „не приличи постављати ђакона на Пређеосвећеној Литургији, а одмах у наставку следи исти онај поредак који се налази у Барберинском и у мноштву потоњих грчких кодекса о постављању ђакона и на Пређеосвећеној”. У поменутом старијем, српскословенском рукописном Требнику Синајске библиотеке (Син. 307) из 1423. године такође стоји иста одредба. Могуће је да је овде у питању грешка преписивача, јер у супротном, не би следило указање о рукополагању на Пређеосвећеној. За претпоставити је да је и предложак Цетињског и Вуковићевог Требника био неки од сродних Требника овом Син. 307, са пренетом грешком. Осим тога, није искључена ни могућност да су у српској канонско-литургијској пракси усвојени ставови које још у XII веку заступа Теодор Валсамон у одговору Марку Александријском, истичући да се хиротоније епископа, презвитера и ђакона не врше у време Четрдесетнице (Ράλη καὶ Ποτλή, Σύνταγμα τῶν θείων καὶ ἱερῶν κανόνων, IV, Ἀθηνήσιν 1854: 490). У сваком случају, оваква претпоставка захтева опсежније истраживање с обзиром на то да се Литургија Пређеосвећених Дарова у прошлости није служила само у периоду Велике Четрдесетнице, већ током васцеле године (Ср. Ι. Φουντούλη, Λειτουργία Προηγιασμένων Δώρων, ΚΛ, 8, Θεσσαλονίκη 21986, 8; Η. Καράλης, Τό μυστήριο τής ιεροσύνης στη μέση και ύστερη περίοδο του Βυζαντίου: τελετουργική και αισθητική θεώρηση, Αριστοτέλειο Πανεπιστήμιο Θεσσαλονίκης, Θεολογική Σχολή, Τμήμα Ποιμαντικής και Κοινωνικής Θεολογίας, Θεσσαλονίκη, 2019: 52).

↑ 30. Видети: Исповедање и заклетва Архимандрита Доситеја (Стојковића) Хиландарца, 9/22. јула 1951. и Исповедање вере и заклетва изабраног и нареченог епископа Моравичког синђела Јефрема (бившег Мила Милутиновића), викара Њ. Светости патријарха српског Г. Господина Германа, У Београду 11/4. септембра 1972. Сравни: Константина Никольскаго, Пособіе къ изученію Устава богослуженія Православной Церкви (Первое издание 1862) (С. Петербургъ, 71907), 458.

↑ 31. К. Никольскаго, исто, 458–180.

↑ 32. Исто, 706.

↑ 33. Видети: А. А. Дмитріевскій, Ставленникъ (Кіевъ, 1904), 58.

↑ 34. Хаџи Теофило Стевановић, Познавање Цркве или Обредословље (Београд 1895), 311.

↑ 35. Видети: Протојереј Василије Николајевић, Практични свештеник (у Новом Саду, 1907), 42.

↑ 36. Протопрезвитер др Лазар Мирковић, Православна Литургика, други део (Београд, 31983), 114.

↑ 37. Διονυσίου Ἀρεοπαγίτου, нав. дело, 420.

↑ 38. Исто.

↑ 39. Исто, 422.

Библиографија

Извори:

Алексѣя Дмитріевскаго. Описаніе литургическихъ рукописей. Томъ II. Εὐχολόγια. Кіевъ, 1901.
Διαταγαὶ τῶν ἁγίων Ἀποστόλων, Ἀποστολικοί πατέρες. Ἅπαντα τά ἕργα 1, ΕΠΕ 114, Θεσσαλονίκη, 1993: 34–475.
Διονυσίου Ἀρεοπαγίτου, Περὶ ἐκκλησιαστικῆς ἱεραρχίας, Φιλοκαλία τῶν Νηπτικῶν καὶ Ἀσκητικῶν. ΕΠΕ 3. Θεσσαλονίκη, 1986: 336–473.
L’ Eucologio Barberini gr. 336, Edizione a cura di Stefano Parenti ed Elena Velkovska. Roma, 1995.
Етеријино ходочашће у Свету земљу. превод са латинског Душица Стојковић. Свети оци у преводу на српски језик – књига 4. уредник др Радомир Поповић. Београд, 2015.
Ἰγνατίου Ἀντιοχείας, Ἐπιστολή πρὸς Σμυρναίους, Ἀποστολικοί πατέρες. Ἅπαντα τά ἕργα 4. ΕΠΕ 119. Θεσσαλονίκη, 1992: 132–141.
Исповедање и заклетва Архимандрита Доситеја (Стојковића) Хиландарца, 9/22. јула 1951. и Исповедање вере и заклетва изабраног и нареченог епископа Моравичког синђела Јефрема (бившег Мила Милутиновића), викара Њ. Светости патријарха српског Г. Господина Германа. У Београду. 11/4. септембра. 1972.
Jacobus Goar, Euchologion sive rituale graecorum. Graz, 1960.
K. K. Акентьев, Типикон Великой Церкви, Cod. Dresde A 104. Санкт-Петербург, 2008.
Παναγιώτου Ν. Τρεμπέλα, Αἱ τρεῖς Λειτουργίαι κατά τούς ἐν Ἀθήναις κώδικας, Ἀθῆναι, ²1982.
Ράλη καὶ Ποτλή, Σύνταγμα τῶν θείων καὶ ἱερῶν κανόνων, IV, Ἀθηνήσιν, 1854.
Συμεών Θεσσαλονίκης, Περὶ τῆς θείας προσευχῆς, Κεφ. ΤΝΓ΄, PG 155, 656A–657A.
Συμεών Θεσσαλονίκης, Περὶ τῆς θείας προσευχῆς, Κεφ. ΤΝΔ΄, PG 155, 657ABCD.
Син. 307. Требник, Правила святых апостол и др. 1423. г; ГИМ 80370/925, 172r-172v. (приступљено 27. априла 2024. године).
Σωφρονίου Ἱεροσολύμων, Λόγος περιέχων τὴν ἐκκλησιαστικὴν ἅπασαν ἱστορίαν καὶ λεπτομερῆ ἀφήγησιν πάντων τῶν ἐν τῇ Θείᾳ ἱερουργίᾳ τελουμένων. PG 87. Γ΄, 3981B–4004D.
Le Typicon de la Grande Église. Introduction, texte critique, traduction et notes par Juan Mateos. Orientalia Christiana Analecta 166. Roma, 1963.

Литература:

Дмитріевскій, А. А. Ставленникъ. Кіевъ, 1904.
Καράλης, Ηλίας. Τό μυστήριο τής ιεροσύνης στη μέση και ύστερη περίοδο του Βυζαντίου: τελετουργική και αισθητική θεώρηση. Αριστοτέλειο Πανεπιστήμιο Θεσσαλονίκης. Θεολογική Σχολή. Τμήμα Ποιμαντικής και Κοινωνικής Θεολογίας. Θεσσαλονίκη, 2019.
Мирковић, др Лазар. Протопрезвитер. Православна литургика. Други део. Београд, 31983.
Никольскаго, Константина. Пособіе къ изученію Устава богослуженія Православной Церкви. Первое издание 1862. С. Петербургъ, 71907.
Μωραΐτου, Δημητρίου. Ἡ Λειτουργία τῶν Προηγιασμένων. Θεσσαλονίκη, 1955.
Николајевић, Василије. Протојереј. Практични свештеник. У Новом Саду, 1907.
Стевановић, Хаџи Теофило. Игуман. Познавање Цркве или Обредословље. Београд, 1895.
Стевановић, Хаџи Теофило. Игуман. Додатак Познавању Цркве или Обредословљу. Београд, 1908.
Φουντούλη, Ἰωάννου Μ., Λειτουργία Προηγιασμένων Δώρων. ΚΛ. 8. Θεσσαλονίκη, 21986.

Примљено: 6. 9. 2023.
Одобрено: 27. 12. 2023.

Nenad S. Milošević
University of Belgrade
Faculty of Orthodox Theology
nmilosevic@bfspc.bg.ac.rs

Concerning Bishop’s celebration of Liturgy of the Presanctified Gifts

Summary: In recent times, the question in the title that has raised attention has been approached from various aspects by the author in his research. The Church manifests itself primarily in its holy Sacraments, which are served by bishops and priests. As the Church is hierarchically structured, everything that happens within it has a direct or indirect connection to the local bishop. Based on these ecclesiological outgoing assertions, the answer is provided to the question of whether it is appropriate for the bishop to celebrate Holy Liturgy with the Gifts that have previously been sanctified by a priest. This research also cites historical testimonies, from the earliest epochs to the present day, which speak to the manner of the bishop’s participation in the Liturgy of the Presanctified Gifts. As the particularly important facts for the question addressed in this work, are testimonies describing the ordination of deacon during Liturgy of the Presanctified Gifts. Those represent strong historical evidence of the connection between hierarch and Liturgy of the Presanctified Gifts and this relation remains unbroken to this day.

Keywords: Liturgy of the Presanctified Gifts, sacred service, bishop, presbyter, deacon ordination.