УДК / UDC: 27-284
27-31 Максим Исповедник, свети(044)
Теолошки погледи / Theological Views
Година / Volume LVI
Број / Issue 1/2023,
стр. / pp. 11–14.
Писмо IX
презвитеру и игуману Таласију
Максима Исповедника*
Ἐπιστολὴ Θ´
πρὸς Θαλλάσιον πρεσβύτερον καὶ ἡγούμενον
Μαξίμου τοῦ Ὁμολογητοῦ
445C
Τρία, καλῶς φασιν, ὑπάρχουσι, τὰ τὸν ἄνθρωπον ἄγοντα· μᾶλλον δὲ πρὸς ἅ βουλήσει τε καὶ γνώμῃ κατὰ προαίρεσιν κινεῖται ὁ ἄνθρω πος· Θεός, καὶ φύσις, καὶ κόσμος.
Καὶ τούτων ἕκαστον ἕλκον, τῶν ἄλλων δύο ἐξίστησι, πρὸς ἑαυτὸ ἀλ λοιοῦν τὸν ἀγόμενον· κἀκεῖνο ποιοῦν αὐτὸν θέσει, ὅπερ αὐτὸ ὑπάρχον φύ σει γνωρίζεται, πλὴν μέντοι τῆς φύ σεως, ἐκείνη, γάρ, τοῦθ᾿ ὅπερ ἐστὶ διαφυλάττει τὸν ἄνθρωπον.
Εἰ μὲν οὖν Θεός ἐστιν ὁ ἄγων τὸν ἄνθρωπον, τῇ τοῦ Λόγου χά ριτι θεὸν ποιεῖν θέσει πέφυκε, θέ
Три су ствари, како добро кажу, које покрећу човека или, боље, ка којима се вољом, избором и извољењем човек креће: Бог, природа и свет.
И када га једно од њих привла чи, тада га удаљава од друга два, преиначујући човека сходно себи, и чини га да положајем буде то чиме се оно само одликује по природи; то, ипак, не важи за природу, јер она чува човека да буде оно што јесте.
Ако је Бог тај који покреће чо века, Он га благодаћу Логоса може учинити богом по положају, да-
* Превод Писма IX презвитеру и игуману Таласију дајемо према издању J.–P. Migne, S.P.N. Maximi Confessoris, Opera Omnia, PG 91, 445C–449A (Paris, 1860). Користили смо и друга издања, од којих издвајамо солунско издање Писама Светог Максима: Mαξίμου Ὁμολογητοῦ, Ἄπαντα τὰ ἔργα, 15B. Ἐπιστολὲς (1–46), κείμενο, μετάφραση και σχόλια Ἰγνάτιος Σακαλής (Θεσσαλονίκη: ЕПЕ, 1995). Очекујемо да критичко издање разреши филолошке проблеме које смо уочили (изостављене речи, интерпункција и сл.).
11
Theological Views / Theological Views LVI (1/2023)
445D 448А
ωσιν ὡς ἀγαθὸς ὑπὲρ φύσιν τῷ ἀγομένῳ δωρούμενος· καὶ τῶν δύο καθαρῶς ἀποτέμνει, κόσμου λέγω καὶ φύσεως.
Εἰ δὲ φύσις ἐστὶν ἡ ἄγουσα τὸν ἄνθρωπον, καθ᾿ ἑαυτὸν ὄντα, φύσει τὸν ἄνθρωπον διαδείκνυσι· μέσον Θεοῦ καὶ κόσμου τυγχάνου σα· ὡς οὐδετέρου | τούτων κατὰ γνώμην μετέχοντα.
Εἰ δὲ κόσμος ἐστὶν ὁ φέρων, κτῆνος ἐργάζεται, ἤτοι σάρκα μόνην τὸν ἀγόμενον ἄνθρωπον· ἐμπάθειαν αὐτῷ δι᾿ ἀπάτης δημιουργῶν· καθ᾿ ἣν Θεοῦ τε καὶ φύσεως μακρὰν αὐτὸν ἀποθέμενος, τὰ παρὰ φύσιν πάντα ποιεῖν αὐτὸν ἐκδιδάσκει.
Αἱ οὖν ἀκρότητες, Θεὸν δέ φημι καὶ κόσμον, ἀλλήλων καὶ τῆς μεσότητος, λέγω δὲ τὴν φύσιν, ἀπά γειν τὸν ἄνθρωπον εἰώθασιν. Ἡ δὲ μεσότης, τούτων | οὖσα μεθόριος, εἰ αὐτὴν μόνην σκοποῦντα λάβοι τὸν ἄνθρωπον, ἐπίσης τῶν ἄκρων [κινη θῇ] διίστησιν· οὔτε πρὸς τὸν Θεὸν αὐτὸν ἀναδραμεῖν συγχωροῦσα, καὶ πρὸς τὸν κόσμον ἀφιέναι καταπε σεῖν αἰδουμένη.
Ἅμα τοίνυν πρός τινα τούτων κι νηθῇ κατὰ γνώμην ἐνδιαθέτως ὁ ἄν θρωπος, ἅμα πρὸς αὐτὸν ἐκεῖνον καὶ τὴν ἐνέργειαν ἤμειψε, καὶ τὴν προση γορίαν μετέβαλε, σαρκικός ἤ ψυχικός ἤ πνευματικὸς προσαγορευόμενος.
Ἔργον δὲ καὶ γνώρισμα τοῦ μέν σαρκικοῦ, τὸ κακῶς μόνονεἰδέναι ποιεῖν. Τοῦ δὲ ψυχικοῦ, τὸ μήτε ποιεῖν βούλεσθαί ποτε, μήτε πάσχειν κακῶς. Τοῦ δὲ πνευματικοῦ, τὸ ποι εῖν μόνον καλῶς βούλεσθαι, καὶ
рујући као Добар ономе кога руко води натприродно обожење, и јасно га одсеца од друго двоје, велим, од света и природе.
Ако је, пак, природа та која покреће човека, она показује човека онаквим какав је по природи, с об зиром да је он тада по себи; будући да је природа између Бога и света, а [човек] по свом избору не учествује ни у једном од њих.
Ако је, пак, свет тај који човека вуче [себи], тада га чини животињом [зверју], тј. искључиво телом [плоти], стварајући му обманом острашће
ност; и помоћу ње [острашћености] удаљава га далеко од Бога и природе и учи да чини све против природе.
[Две] крајности, дакле, гово рим за Бога и свет, теже да човека удаље једно од другог, као и од оног између њих, тј. природе. А то што је између [њих], будући граничник њихов, уколико човек циља само на то [природу], одваја га подједнако од оба краја, не дозвољавајући му ни да прибегне Богу, али се срами и да га остави да (при)падне свету.
Чим се, дакле, унутрашњом вољом човек покрене ка једном од ових, тада се сходно њима мења и његово дејство и његово именовање преиначује, и назива се или телес
ни, или душевни или духовни.1 Дело и обележје телесног је у томе што зна да чини само зло. А душевног — да никада не жели ни да чини, ни да подноси зло. А духовнога — да жели да чини само добро, и ако се деси да претрпи
1 1. Кор. 4, 12–13.
12
Ἐπιστολὴ Θ´ πρὸς Θαλλάσιον πρεσβύτερον καὶ ἡγούμενον Максима Исповедника
448B 448C
ὑπὲρ ἀρετῆς, εἰ συμβαίνει πάσχειν καλῶς, προθύμως καταδέχεσθαι. Εἰ τοίνυν Πνεύματι Θεοῦ ἄγε σθαι ποθεῖς, εὐλογημένε, ὥσπερ οὖν καὶ ποθεῖς, | κόσμον καὶ φύσιν σαυτοῦ περίελε· μᾶλλον δὲ τούτων σαυτὸν περίτεμε, καὶ ἀδικεῖσθαι μὴ παραιτή σῃ· ἐμπαιγμούς τε καὶ ὕβρεις φέρειν μὴ ἀπαναίνου· καί, ἵνα συνελὼν εἴπω, πάσχων κακῶς, τοῦ ποιεῖν καλῶς τοῖς δρῶσι κακῶς, καὶ πάντα προσαφιέναι τὰ δρώμενα, Θεοῦ χάριν καὶ ἀρετῆς, μὴ παύσῃ ποτέ, κατὰ τὸν εἰπόντα· Ἐάν τις θέλῃ σοι κριθῆναι, καὶ τὸν χιτῶνά σου λαβεῖν, ἄφες αὐτῷ καὶ τὸ ἱμάτιον. Καὶ πάλιν κατὰ τὸν μακάριον Ἀπόστολον λέγοντα· Λοιδορούμενοι, εὐλογοῦμεν· διωκόμενοι, ἀνεχόμεθα· βλασφημούμενοι, παρακαλοῦμεν. Λοιπόν, εἰ πεισθῆναί μοι βούλοιο, δοῦλε τοῦ θεοῦ εὐλογημέ νε, μεγάλην κατάθου χάριν τοῖς θλί ψασι· | καὶ προσζημιωθῆναι αὐτοῖς εἰ δέον ἐστὶ πάντα, μὴ ἀνανεύσῃς· καὶ μᾶλλον εὐλόγησον λοιδορού μενος· καὶ ἀνάσχου διωκόμενος, καὶ παρακάλεσον βλασφημούμε νος, ἵνα μὴ ᾖς σαρκικός, ὡς ἀδικεῖν μόνον καὶ εἰδὼς καὶ βουλόμενος· ἤ ψυχικός, ὡς ἀδικεῖσθαι μὴ ἀνεχό μενος· ἀλλὰ μᾶλλον πνευματικός, τὸ εὖ ποεῖν μόνον ἑκουσίως καὶ εἰ δώς καὶ ἀσκούμενος· καὶ πάσχειν κακῶς παρὰ τῶν βουλομένων προ θύμως ὑπὲρ ἀρετῆς ἐπιστάμενος· ἀφορῶν πρὸς τὸν τῆς σωτηρίας ἡμῶν ἀρχηγὸν Ἰησοῦν· ὃς ἀντὶ πά
нешто ради добра и ради врлине, да то драговољно прихвата.
Ако пак, благословени, желиш да те покреће Дух Божији, као што заиста и желиш, оголи се од света и своје природе; или боље, одсеци себе од њих, и не избегавај да тр
пиш неправду; не одбијај да при маш поруге и увреде. И, да кажем укратко, не престај никада да чи ниш добро онима који ти чине зло, и да опрашташ ради Бога и врлине, све што ти чине, сходно оном који је рекао: „И који хоће да се суди с тобом и кошуљу твоју да узме, по дај му и хаљину“.2 И опет сагласно блаженом Апостолу који каже: „Кад нас грде, благосиљамо; кад нас гоне, трпимо; кад хуле на нас, молимо“.3
Ако, дакле, желиш да ми ве рујеш, благословени слуго Божији, дај велику благодарност онима који те ожалосте, и ако треба да претр пиш велику штету од њих, немој одбити; и, већма, када те грде благо сиљај, када те гоне покажи трпљење, и када хуле на тебе одговарај добрим речима, да не будеш телесан, као онај који зна и хоће да чини само неправду; нити душеван, као онај који не трпи да му се чини неправда, него да будеш пре духован, а то је да једино вољно знаш, и да се трудиш („подвизаваш“) да чиниш добро, и да драговољно подносиш зло, старајући се за врлину, имајући очи уперене ка Началнику спасења нашег Исусу,4
2 Мт. 5, 40.
3 1. Кор. 4, 12–13.
4 Јевр. 2–10.
13
Theological Views / Theological Views LVI (1/2023)
